|
ОГРАДЕ |
Поред кућа за становање и објеката за пољопривредне намене, битан чинилац архитектонског комплекса једног сеоског домаћинства је, свакако, и ограда поред пута. Као што су у велике објекте, осим практичног аспекта, уткана и естетска стремљења градитеља и њихова поимања лепог, тако је и огради поред пута придавана велика пажња, можда чак и већа него објектима за држање стоке. Изглед ограде се током векова мењао, зависно од економског стања становништва, појаве нових грађевинских материјала и развоја естетских критеријума људи. Засигурно је прва и основна функција ограде била да обележи границе поседа, али је паралелно са том наменом служила и да спречи одлажење домаћих животиња и живине из дворишта, као и улазак туђе стоке и наношење штете. У тим првим временима, није се разликовала ограда до пута од оне до суседних дворишта, јер се правила од истог материјала, најприступачнијег и најјфетинијег. Био је то плот, од коља уплетеног врежином или прућем. Није био нарочито трајан, јер је трулео од влаге а и стока га је лако ломила, али се зато могао очас посла поправити.
Остаци плота око окућнице Радивоја Р. Илића (фото 2007.) Временом је ограда поред пута почела да се разликује од осталог дела. Један од разлога је свакако тај, што је морала бити јача и виша, како крупнија стока која свакоднево пролази путем на пашу не би ломила ниски плот и улазила у градине. Други разлог је естетске природе, јер уз лепе нове куће није више пристајало коље уплетено прућем. Побољшано материјално стање становништва, омогућило је појаву ограде од тараба. За израду такве ограде требало је уложити прилично дрвета и новца. На растојању од 2-3 метра побијани су дебели диреци, на њих су при врху и при дну са стране до пута закиване водоравне баскије, а на баскије су се ковале тарабе. За диреке и баскије је обавезно коришћено багремово дрво, које је твдо и отпорно на влагу. Ако су и тарабе биле од багремовине, ограда је била дуговечнија и чвршћа. Свој осећај за лепо, домаћин је исказивао кроз обраду врха тарабе, који је могао бити само заобљен или зашиљен, а могао је имати и усеке са стране или рупу у средини.
Тарабе Тихомира Пајића (фото 2007.) Уз ограду од тараба, лепо су пристајале и вратнице и вратниче од истог материјала, или од летава. Богатији домаћини су изнад вратница правили надстрешницу покривену ћерамидом (касније и црепом), како би их заштитили од кише и тиме им продужили век трајања – дрвени делови не би трулели, а шарке не би рђале.
Вратнице и тарабе Љубомира Петровића (фото 2007.)
Повратак традицији - Нове вратнице Радивоја Тасића (фото 2007.) Ера тараба завршила се 60-их година 20. века, када их је из употребе потиснула бетонска ограда. Иако многи „учени“ људи бацају дрвље и камење на ову ограду и тврде да је наружила српска села, српски сељак ју је, као штедљиви домаћин и практичар у души, оберучке прихватио и та љубав траје до данашњих дана. Она је јединствени спој прихватљиве цене, чврстине и дуговечности. Бетонске ограде постављене пре пола века стоје још и данас, иако су они који су их постављали одавно умрли. Кад једном квалитетно постави ову ограду, домаћин може да заборави на њу, на поправке и преправке. Ниједна домаћа животиња је неће сломити, киша и снег јој не могу ништа, а једини природни непријатељи су јој трактори и аутомобили, нарочито поред асфалтног пута.
Бетонска ограда Уз бетонску ограду, као пратилац су се појавиле металне вратнице. Њима није била потребна надстрешница да их чува од труљења, дуговечније су од дрвених, а комбинација металних украса и боје доприносила је лепоти дворишта са новом кућом „на Г“. Као данак „естетици“, 70-их и 80-их година је понеко поставио хибридну ограду – комбинацију бетонског доњег дела и металног горњег. Оваква ограда је несумњиво лепша, али само првих година. После тога метални део почне да рђа, а сељак тешко може да одвоји време по лепом дану да данима шмиргла и поново боји ограду сваких неколико година. Те ограде су данас углавном запуштене и изгледају много горе од потпуно бетонских. Потпуно металне ограде су реткост у селу. Сврсисходне су само у случајевима када је дужина ограде до пута релативно мала, те је за њихово одржавање потребно и мање времена и мање новца.
Метална ограда Још већа реткост у селу су живе ограде. Иако су најлепше и најприродније, нису погодне за сеоске услове. Због евентуалног проласка ситније стоке кроз њих, морају се комбиновати са неком другом врстом ограде, а уз то захтевају и редовно орезивање. Земљораднику, уморном од тешких физичких послова, свакако није потребна рекреација у виду шишања живе ограде од неколико десетина метара.
Жива ограда (фото: април, 2011.) Крајем 20. и почетком 21. века, када је социјално раслојавање становништва већ узело маха, понеко је себи могао да дозволи и израду лепих и скупих ограда, зиданих од камена у комбинацији са гвожђем. Уз овако репрезентативну ограду, власник би додао и оно што јој најбоље пристаје - вратнице од кованог гвожђа. Ово је био кратки приказ етапа и стилова у изради ограда. Наравно, у овако временски омеђеним периодима има и изузетака, као што има и мешавине стилова у комбинацијама ограде и вратница. Више од речи, свакако говоре илустрације са мириловачких улица.
Ограда Станимира Живановића од бетонских балустера (фото: април, 2011.) |