Ратови

Устанци и ратови у 19-ом веку 

За сада немамо података колико је Мириловчана и на који начин учествовало у Првом и Другом српском устанку.

Национални покрет Срба у Хабзбуршкој монархији кулминирао је 1848. године. Када је дошло до отвореног сукоба, браћи преко Саве и Дунава пошли су да помогну и добровољци из Параћина и околине. Међу бројним борцима, пријавио се и извесни Милосав Мириловчанин.

О учешћу Мириловчана у српско-турским ратовима такође немамо података.

 Илија Јовановић (лево)-погинуо у кадру и Ранђел Лебинац у санитету, 1901. године (из књиге о Мириловцу)

Ратови у 20-ом веку

Балкански ратови

У октобру 1912. године почиње рат Србије и савезника против Турске и завршава се победом балканских држава и потписивањем мира у Лондону 30. маја 1913. године. Међутим, Бугари само месец дана касније изненада нападају Србију и почиње Други балкански рат. Срби у овом рату односе кључну победу на Брегалници и Бугарска је приморана да тражи примирје и призна пораз.

У оба ова рата учествовали су и мештани Мириловца. Све што је било способно за кадар - мобилисано је и послато на фронт, одакле се многи нису вратили.

О овом периоду имамо само нека штура сећања старијих људи:

 Живојин Ивановић (1925.) - 13. септембар 1998. 

 "Тимотије Костић је био у заробљеништву у Бугарској од 1913. године. По ослобађању настрадао је од завезаних црева. Сахрањен је негде у Бугарској. У село је допремљено само одело."    

Љубомир Трифуновић (1912.) - 06. јануар 1999.

 "Отац и његова три брата су 1912. године отишли у рат. Били су Солунци и сви су се вратили. Ја сам се родио 6. јануара 1912. године. Отац је дошао из рата кад сам ја већ био велики."

Први светски рат

ПРВИ ДЕО РАТА (1914-1915.)

1914. године почиње Први светски рат. И у њему су Мириловчани достојно стали у одбрану Србије и својих огњишта.

Живојин Ивановић (1925.) - 13. септембар 1998.

 "Ђерман и Недељко су се удавили у Дрини док су гонили Аустријанце." 

РАТНЕ ГОДИНЕ

Последње српске трупе напустиле су Параћин 22. октобра 1915. године, увече, после краће борбе. Исте ноћи у град су ушли Немци. У фебруару 1916. године долазе бугарске окупационе власти, и град је подељен између њих и Немаца. Граница је била Црница, а Мириловац је потпао под бугарску окупацију.

 Живојин Ивановић (1925.) - 13. септембар 1998.

 "Најопаснији Бугари су били Тракијци. Тај ако нешто не убије преко дана, па макар и врапца, не може да спава.

Бугари су заробили Жику  [Живојин Живковић, р. 1887.] и мог деду Мишу [Милисав Живковић, р.1863.] и отерали их. После 12 дана, у Чепурско Јелење, Жика је покушао да побегне, али су га убили.  Његови су га кришом пребацили у село и сахранили."

 Љубомир Трифуновић (1912.) - 06. јануар 1999.

 "За време Првог светског рата Бугари су живели у селу. Обављали су и посао пољака. Једном је већа група нас деце отерала стадо оваца и коза у наше њиве у Голубовачком атару. Тамо су нас ухватила два Бугарина пољака. Један је корбачем истукао старије све по реду, а ја сам се сакрио у слог као зец. Сву стоку су отерали у Голубовац. То је била стока од Вугића, Сарагића и Секирића. После су наши ишли да је откупе у Голубовац, без обзира што су њиве биле наше.

Мој деда Миљко је знао да су Бугари одузимали стоку за исхрану, па је сву нашу стоку претерао у једну колибу код Голубовачког гробља (или Крежбиначког??),. Тамо смо и заноћили и скували млеко, пазећи да Бугари не примете ватру. Тода (отац Воје Цуплингера) се попео на камару сламе и тамо спавао. Он се био одметнуо из села и не знам откуд он код нас. Погинуо је касније (можда сутрадан??). Ја мислим да се прикључио Боли Стевином и још једном и да су убили шефа станице у Давидовцу (Немца, ваљда) и опљачкали станицу. После су се на Чукари споречкали око поделе пара и ова двојица су убили Тоду на Чукари."

 ОСЛОБОЂЕЊЕ (1918.) 

Бугари напуштају Мириловац у августу 1918. године, а Немци остају до јесени. У октобру је Прва српска армија под командом генерала Петра Бојовића притисла 11. немачку армију код суседног села Лешја, а вероватно су борбе вођене и у атару Мириловца. 

Живојин Ивановић (1925.) - 13. септембар 1998. 

"Недељко Лазаревић је у Првом светском рату (на Солунском фронту??) остао без десне ноге. " 

Љубомир Трифуновић (1912.) - 06. јануар 1999. 

"Сећам се кад су дошли први "Солунци". Прво су дошли коњаници. Један је појио коња крај бунара и говорио да није лепо то што чине његови другови. Они су привезали своје коње под кош и дали им кукуруз, а затим су поотварали све чаброве са сиром и узели по мало из сваког, завили у мараме и носили. Нама је било криво што су све поотварали, што нису узели један цео. И оном војнику што је појио коња смо рекли да се не брине, да ћемо и њему дати сир."

 У једном ратном дневнику читамо:

"10. октобар 1918. ''Батерија у претходници. Преко Шетке дођосмо на Јовановића реку. Затим преко Јовановића реке дођосмо до села Мириловца. Ту оста командир, а ја са водом дођох јужно од Параћина више реке Глобине. Поотварали ватру - но - мука жива. Немам телефона па је тешко командовати. Аустријанци дејствују са неколико батерија. Изгледа да ће бранити Параћин. Упалили угаљ у Параћину''.

Непријатељ на Везировом брду, (Марковић Милорад, Ратни дневници 1912-1918)

Албанска споменица и фотографија Марка Л. Савића

ПРЕГЛЕД УЧЕСНИКА У РАТОВИМА ОД 1912. ДО 1918. ГОДИНЕ

Споменица за учешће у 1. светском рату

Други светски рат

Априлски рат

Нападом Немачке на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, за српски народ почео је још један у низу одбрамбених ратова. Војни обвезници из Мириловца формацијски су припадали Тимочкој дивизији, која је затварала сектор исток-југ. Иако добро наоружана и ова јединица делила је судбину целе војске. Дезорганизована, под налетом оклопних дивизија из правца Бугарске, одбрана овог краја се за два дана распала. У кратком априлском рату, као борци Југословенске војске,  погинула су двојица Мириловчана - Љубисав (Милана) Петровић, рођ. 1916, од Немаца у Јагодини и Љубисав Стевић, од Немаца, код Сокобање.

Милорад С. Јаћимовић, седи (слика лево) са друговима (фото 1941.)

 Љубисав Стевић погинуо у рату 1941. године

За само десетак дана Југословенска војска се распала због издаје, а многи војници одведени су у ропство. Међу њима је било и 25 Мириловаца.

Милан Радојковић је 1944. године стрељан у заробљеништву у Немачкој.

Христивоје Павловић и Вукадин Тасић се нису вратили у земљу после ослобађања из ропства, већ су остали у иностранству.

Дописница Драгомира Савића којом се јавља породици из заробљеништва

Милорад Јаћимовић (1919.) - 7. мај 1999.

 "Отишао сам у војску у пролеће 1940-те. Војни рок је тада трајао две године за младиће који су имали браћу, а 9 месеци за оне без браће. Требало је да служим само 9 месеци, јер нисам имао брата,али је због ратне опасности свима продужен војни рок. Нису нас пуштали ни на одсуство. Мени су послали телеграм, да ми је као неко болестан, па сам тако једном дошао кући. Село је већ било пуно војске, распоређене по кућама.

У касарни у Карловцу служили су само Срби из војног округа Књажевац (коме је наше село тада припадало). Било нас је ту неколико из Мириловца. Ујутру би добијали кило хлеба за тај дан и кафу. У један смо имали ручак. У кухињи су радили Шиптари који нису хтели да иду кући после завршетка војног рока, јер им је у војсци било боље. Док су нам сипали чорбу из казана, кад би видели да смо Срби, они су се трудили да не захвате месо у кутлачу. Није било трпезарије, већ смо јели на отвореном. Тек пред рат су нам мало побољшали услове и направили трпезарију.

Хрвати су нас често провоцирали. Прилазили би касарни и узвикивали "Доле краљ Петар", "Живео Мачек" и сл. У град смо излазили само у групама и то са ножевима.

Пред напад Немачке, наша јединица је на Благовести била распоређена на положајима код Копривнице, близу мађарске границе. Са редовном војском, помешали су и резервисте - Хрвате. Кад су се појавили Немци на видику, Хрвати су преврнули капе наопако, и сви су испод имали слово U на капама. Одвојили су се од нас и почели да пуцају по нама, тако да смо се нашли између две ватре. Док су Немци надирали према нама, усташе су нас заробљавали с леђа. Један Лебинац је пушкомитраљезом почео да пуца по Немцима, а подофицир Хрват је скочио на њега и стао да га боде ножем. Лебинац је био доста крупан и јак, па се некако изокренуо, дохватио бајонет и расекао Хрвата. Други Хрвати су поскакали да га убију, али су га Немци спасили и отели од Хрвата. Касније су тог Лебинца, у заробљеничком логору, заробљени француски лекари излечили и он је преживео ропство и још је жив.

Кад сам заробљен, чинове смо побацали. Нас, заробљене војнике, сместили су у подофицирској школи у Загребу. Преко дана би радили, а ноћи смо проводили у дворишту. У зграде нас нису пуштали. Сваке ноћи би нестајало по 30-40 људи. Ту смо провели 3-4 месеца. Кад су Немци хтели да нас пребаце у Немачку, Хрвати нас нису дали, говорећи: "Двадесет година смо ми робовали Србима, они су сад наше робље." Међутим, Немци су били упорни у томе да нас преузму, тако да је поводом тога дошло чак и до мањег оружаног сукоба између њих и усташа. На крају су, ипак, морали да нас предају Немцима. То нас је и спасило, јер би нас Хрвати постепено поубијали. Немци су нас одвели у Немачку и тиме, практично, ослободили. Били смо смештени у једном великом логору код Салцбурга, између брда, можда око 10.000 заробљеника. Око логора су била два реда жица, а ноћу би кроз једну жицу пуштали струју. Ноћу су пуштали и псе, који су преко дана били затворени.

Нас, заробљеника, било је из више држава. Кад је Немачка напала Русију, почели су да доводе и заробљене Русе. Терали су нас да их цокулама шутирамо у главу и да их бијемо моткама. Ја то нисам хтео, а ни многи други. Немци су због тога хтели да нас казне, али су нас спасили француски заробљеници. Руси нису примали пакете Црвеног Крста, па смо их ми мало помагали. Стално смо били гладни. Са ђубришта смо купили љуске од кромпира и прали их, начупали би и мало траве и од тога кували чорбу. У земљи би ископали малу рупу и у њој наложили ватру.

Пошто је Немцима фалила радна снага, једном су нас постројили и питали ко шта зна да ради., ко је занатлија. Ја сам рекао да сам земљорадник. Нас двадесетак су касније одвели у једно село и ту су сељаци долазили да нас гледају и да бирају ко ће кога да узме. Распоредили су нас по кућама и свако је добио свога газду. Они су нас хранили и код њих смо спавали. Хранили смо се као и Немци - пет пута дневно, у 8, у 11, ручак у 1, ужина у 5 и вечера. За доручак и ужину смо јели по парче хлеба са маслацем. Ни од једног оброка човек није могао да се наједе. Из млека су одвајали масноћу за маслац, и то су били дужни да предају држави - одређену количину по крави.

Сваки од тих газда имао је норму меса, млека или масла коју је мора да преда држави, у противном би био послат на фронт. Исто тако, посебне комисије су гледале како су им њиве обрађене и ливаде покошене, па ако би неки газда лоше радио, такође би га отерали на фронт.

Често пута смо гледали америчке бомбардере и ловце који их прате, како нас надлећу. Немци су их гађали са околних брда. Ослободили су нас Американци почетком 1945. године. Управник логора је бившим заробљеницима прао ноге и после пио ту воду. Руси су га бацили у реку Салц и рекли - Путуј у Црно море."

Јулски устанак

Здружени комунисти Параћина и Ћуприје 28. јула 1941. године оснивају Параћинско-ћупријску чету. После неколико мањих акција, Бора Петровић, командир чете, приступа општој мобилизацији у горњим селима. У Мириловцу мобилизација није вршена. Мобилисани Изворци и Горњомутничани су се побунили и заробили 25 партизана. Најпре су их заточили у Горњој Мутници, а затим их Радомир Вучковић предаје Немцима. Одлуком немачког преког суда, 29. септембра 1941. године у Ћуприји је јавно стрељано тих 25 партизана. Међу њима је био и Велимир Костић из Мириловца.

Вешање стрељаног партизана Велимира Костића из Мириловца 29.9.1941. године у Ћуприји (извор: Поморавље у НОБ и револуцији)

Током ратних година, било је Мириловаца који су учествовали и у четничком покрету под вођством генерала Драгољуба Михаиловића.

Милорад Павловић – Наредник Југословенске војске, командир Прве чете Раваничке бригаде у оквиру Иванковачког корпуса (у саставу Великоморавске групе корпуса). По завршетку рата је од стране победника био осуђен на вишегодишњу робију.

Боривоје Михајловић (1922.) - Извесно време био у четничком покрету, а касније је прешао у партизански покрет.

Милутин Богосављевић – Погинуо у бици.

Живојин Б. Ивановић (1925.) 

Живојин Б. Ивановић (1925.) - 13. септембар 1998.

"Ја сам био прво у четницима. Били смо на Иванчицу, а после смо кренули ка Јастрепцу. Тамо је било више битака. Повукли смо се. Погинуо је отац Томе Радмилиног. Био је рањен у неком житу." 

Вера М. Лазаревић (рођ. Лазић, 1927.)

 „Пред почетак рата око две године сам живела у Ћуприји, код дединог ујака Томе Благојевића. Његовог сина Мишу смо испраћали на железничкој станици кад је одлазио у партизане. Кад је његов одред заробио групу четника, међу њима је био и Тинчетов отац [Бора Михајловић]. Кад је Миша сазнао ко је он и да је из Мириловца, пустио га је.“

Извод из књиге ЈВУО: 

Битка у Мириловцу

У борбама код Мириловца, 3. и 4. октобра 1944. године, четници Иванковачког и Зајечарског корпуса заробљавају 54 борца 24. бригаде 45. српске дивизије, углавном младића од 18-19 година. Сви ти заробљеници су осуђени на смрт, и што у Мириловцу, што у Бошњану, сви су стрељани или убијени на други начин.

У вези ове битке, на једном интернет форуму је млади историчар Александар Динчић поставио питање четничком команданту Урошу Шуштеричу. Преносимо то питање и извод из одговора. С обзиром да У. Шуштерич није био учесник поменутог догађаја, све околности у вези ове битке и догађаја који су уследили још увек остају непознате јавности. (http://www.pogledi.rs/diskusije/)

Живојин Ивановић (1925.) - 13. септембар 1998.

"Битка је била и у селу. Партизани су покупили омладину из Скорице, Смиловца и из тог краја. Рекли су им да треба само да вичу "Јуриш!" и "Ура!", да би изгледало да нападача има више. Напали су село. У селу је командир био неки Ромић из Босне. Партизани су убили четничког стражара код школе. Чули су се повици: "Заломи лево крило! Заломи десно крило! Не убијај, само роби!" (да би ослабили морал противника). Ја сам био са оцем и мајком у подруму. Две партизанке су упале на врата. Једна је питала: "Кога ту има?". Отац јој каже: "Ја, жена и малолетно дете." Она пита: "Можеш ли да гарантујеш за ову кућу да у њој нема четника?" Отац каже: "Могу." После су палили светло и прегледали кућу. Једној партизанки су се толико тресле руке, да, док је пунила пушку са 5 метака, меци су попадали на земљу. Четници су клали испод Добриног коша. Сутрадан, кад је свануло, 80 партизана су отерали у Бошњане."

 Александар Манојловић (1926.) - 18. април 1998.

 "Партизанска бригада која се сукобила са четницима била је из области Пирота, Власотинца. Погинули су били прво сахрањени на сеоском гробљу, а кад су дошли Руси - пребачени су. Откопавао их је Тиса Богосављевић. Нико се за њих није занимао. Непознати су."

 Вера Лазић (1927.)

"Те ноћи је била велика битка. Баба и деда нису били са нама. Партизани су наишли од Скорице. Ја сам ујутру изашла из подрума и почела да испод једног ораха слажем неко камење. Тада је кроз двориште протрчао неки дечко, бос, прескочио је плот и нестао у другим двориштима. За њим је наишао један  четник. Ја сам побегла у подрум. Он је почео да виче на нас да смо га ми сакрили и да нам прети. Касније смо сазнали да је онај дечко био из Крежбинца и да је успео да побегне преко плотова."    

ДОЛАЗАК РУСКЕ ВОЈСКЕ 

Боривоје Антић - 5. август 1999. 

"1944. године, на Св. Јована Главосека, ишао сам са Миром и Натом у градину код Реке, да наберемо цвеће. Имао сам 14-15 година. Враћали смо се поред Милутинове градине, прошли поред Дилине црепане и изашли на Зајечарски пут. Ту смо видели да путем иду два војника на коњима и један цивил. Уплашили смо се, јер смо чули да непријатељски војници бацају децу увис и дочекују их на бајонет. Онај човек нас је приметио и почео да виче: - Не бојте се, децо, то су наша браћа Руси. Био је то таст Воје Мрме. Питали су нас, да ли смо негде видели неког Немца. Рекли смо да нисмо. Они су наставили даље, а за њима је долазила колона руске војске. Недуго затим, она двојица на коњима су се вратили, терајући два Немца. Довели су их до колоне (испод пруге). Они су почели да ѕавијају цигаре, али је руски официр извадио пиштољ и побио их. Колона је отишла даље. Ту се затекао и Мића Тозин, који је одмах оне Немце изуо, свукао и покупио све што су имали. Мало касније, наишао је још један Рус на коњу, пришао оним голим немцима и у леђа једног испалио рафал из аутоматске пушке.

Следећег дана су Руси довезли још два Немца и истоварили их код Бресничке ћуприје. Кад су видели да ће да их стрељају, један је почео да виче како он није Немац, већ нека друга нација, али му то није помогло."

 Љубомир Трифуновић (1912.) - 10. август 2002. 

"Током рата, четници су се вили око школе. Ромић је волео наше људе. ја сам радио с њим на Пурићевој вршалици - он је био евидентичар.

Кад су 1944. године наишли Руси, код садашњег споменика је стао неки руски огромни тенк. Ромић и Војиновић су се негде попели на њега, и још неки, и отишли су за Параћин. Потпуно су лудо поступили. После су их све побили у Параћину. Вукадин [Милић] је требао да спаси Ромића. И он је њега спасио. Вукадина су били осудили на смрт, а Ромић је преиначио пресуду - да му ударе 25 батина. Док су га били, негде су се као забунили у бројању, па су морали да крену из почетка, кад је Ромић приметио да га бију сувише јако, тражио је да и он мало удара, па га је ударао слабије." 

МОБИЛИЗАЦИЈА 

Пред крај рата у селу су од стране Народноослободилачке војске извршене две мобилизације. Једна од 12. до 17. децембра 1944,  а друга почетком 1945. године. 

Александар Манојловић (1926.) - 18. април 1998. 

"Ја сам мобилисан и рањен. Још један Мириловац је био рањен - одсекли су му ногу. Нас су пребацили до Зворника. Ту смо прошли Дрину моторним чамцима и кренули ка Тузли."

СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА БОРЦИМА 

У Мириловцу постоје два спомен-обележја борцима палим у Другом светском рату:

Спомен-костурница са леве стране старог Видинског пута, код скретања за Мириловац. У њој леже кости непознатих бораца изгинулих у јесен 1944. године у сукобу са четницима. Споменик је рађен од бетона, са петокраком на врху у којој су уцртани срп и чекић. На предњој страни споменика уклесан је текст, некада жуто обојен, који гласи:

Споменик палим борцима у борби код Мириловца (фото 1993 - лево, 2003 - десно)

До осамдесетих година ХХ века сваког 7. јула до споменика су долазили ученици основне школе, борци и остали мештани да одају пошту погинулим борцима.

Друго обележје је Спомен плоча на згради Дома културе. Израђена је од белог мермера димензија 0,65 х 0,45. Текст је уклесан у плочу, а на почетку текста стоји звезда петокрака. Текст гласи: