Untitled Document

Село Мириловац је у средњем веку припадало Браничевској епископији, која се први пут помиње у време краља Милутина, са непознатим седиштем. И данас је Мириловац у Браничевској епархији чије је седиште у Пожаревцу.

У Браничевском дефтеру из 1467. године, поред манастира Раванице убележено је и име манастира Мирилова, у нахији Раваничкој. Тачно место овог манастира још увек није утврђено.

У средњем веку шира околина Мириловца била је препуна цркава и манастира, темељи којих се и данас могу видети.

Карта цркава и манастира око Грзе и Црнице

Мириловац је у средњем веку засигурно имао своју цркву, али је током турске владавине порушена. У турским изворима из 16-ог века помиње се и манастир. Никада после тога Мириловчани нису успели да поново подигну своју цркву.

Мириловачка парохија припада параћинској цркви. Из пописа 1733. године, изведеног по наредби београдског митрополита, видимо да је тада црква била посвећена Св. Атанасију. Та црква је, у стрвари, била џамија, али је с доласком аустријске власти претворена у цркву. Параћински и мириловачки свештеник је тада био двадесетседмогодишњи отац Петар Јовановић из села Милоја код Колашина (у Параћину је било „28 хлебова“, а у Мириловцу само дупло мање - „12 хлебова“). Из пописа учињеног 1736. видимо да тада у параћинској цркви службује још један свештеник, Стеван Марковић, али је Петар, вероватно још увек надлежан за Мириловац, пошто Стеван има кућу у Горњој Мутници и жели да пређе у тамошњу цркву.

Из Протокола крштених, венчаних и умрлих, који су у параћинској цркви уредно вођени од 1837. године, видимо да је тада црква у Параћину била посвећена Сошествију Свјатаго Духа. Надлежни свештеник за Мириловац у то време био је Лазар Протић.

1863. подигнута је нова црква Св. Апостола и Ев. Марка, од тврдог материјала, да служи док се велика црква не доврши. При овој цркви постојале су 4 парохије. Трећу парохију су сачињавали (документ из 1895. године): део Параћина (92 дома), Шавац (66 домова), Чепуре (70 домова), Ратаре и Мириловац (121 дом) - укупно 405 домова са 2.119 душа.

На први дан Духова 1899. године освећена је од митрополита београдског г. Инокентија нова црква, Св. Тројице, која и данас постоји. Током ослобођења Параћина у Првом светском рату, звоник цркве је знатно оштећен, јер је непријатељ у њему био поставио митраљеско гнездо.

Црква Св. Тројице у Параћину

Мириловчани су 1944. решили да саграде своју цркву. Председник Одбора за изградњу цркве Стева Јовановић и поп Аца успели су да подигну темељ цркве Св. Ђурђице на простору испред данашње школске зграде. Темељ је освештан на Ђурђевдан 1944. године, али догађаји који су се потом одиграли нису дозволили да се започета изградња и доврши. Темељ је стајао све до 1964. године, када је порушен. Порушен је само надземни део, док је део испод земље остао и могао се назрети током сушних периода, кад земља испуца.

Сеоска слава су Благовести – 25. марта (7. априла). Литије су првога дана Св. Тројице – 10. јуна (23. јуна). Др Радослав Прокић спомиње и Благу Марију за сеоску славу.

МАНАСТИР СВ. ПЕТКА

Од давнина, сви Мириловци су 26. јула (8. августа) одлазили на Петковицу, црквено-народни сабор у Извору, код манастира Св. Петке. Некад се ишло запрежним колима, полазило се раном зором и остајало цео дан, уз празнични ручак на трави. Пре подне би били на служби у манастирској порти, а затим су биле шетње, сусрети са пријатељима и рођацима из других села, једење лубеница... Многи Мириловци су тада, све до краја 70-их година, и продавали лубенице. Појавом аутомобила, није се више ишло запрежним колима, али је сав остали ритуал остајао исти. Крајем ХХ века почео је полако да се губи обичај ношења хране и целодневног боравка, али и даље је остала неписана „обавеза“ отићи тог дана до манастира.

На Петковици – сабору у Извору: Радомир Манојловић, Љубомир Трифуновић, Радмила и Вера Лазаревић, Александра, Србољуб и Славица Петровић, Вера Манојловић, Боринка и Драгиша Богосављевић (фото: 8. август 1984.)

МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Од 2005. године, манастир Св. Петка није више био најближи манастир селу, већ је то постао манастир Покрова Пресвете Богородице у суседном селу Лешје, у коме је те године обновљен духовни живот, а започета је и обнова самог манастира. Манастир је женски, а организационо припада Епархији Крушевачкој.

Манастир изнад села Лешје – поглед из Мириловца (фото: 2008.)

ВЕРСКИ ЛОКАЛИТЕТ БЕЛА ВОДА

На излазу из села према Плани, пар стотина метара лево од асфалтног пута, а испод узвишице Пландиште, налази се кладенац звани Бела вода. Сеоско предање вели да се у близини овог извора у прошлости налазила црква. Постоје чак и казивања о комадима опеке и гранчарије који су изоравани у оближњим њивама. Вредело би озбиљно се позабавити овим локалитетом и извршити пробна археолошка истраживања.

Сам кладенац је од давнина уживао велико поштовање народа, његову воду су сматрали лековитом и чудотворном и симболично су га даривали новчићима. Својевремено је уређен и ограђен бетоном, али је, као сви други сеоски објекти, данас у жалосном стању, зарастао у коров и замуљен.

Беле воде

Положај локалитета Беле воде у атару села

Литије у селу 1992. године.

ЦРКВА БЛАГОВЕСТИ У ИЗГРАДЊИ

Градилиште Цркве Благовести (фото август 2007)

У четвртак 13.07.2006. год. са почетком у 9.00 часова, одржано је свечано освећење места за изградњу Цркве Благовести, на простору код основне школе у Мириловцу. Освећење је извршио Г-дин Игњатије – Епископ Браничевски.