Овај крај је у средњем веку имао изузетно развијену привреду и трговину. Привредна делатност је, углавном, била знатског карактера и готово да није било заната који се није обављао на терену петрушке (параћинске) области. На основу археолошких налаза, докумената, остатака живописа и предања, могу се набројати следеће занатлије из тог времена: стрелари, лукари, конопари, купари, восковарци, удирачи, појасари, свитари, калајџије, уздари, тулари, рупари, штитари, клобучари, гребенари и многи други.

Нема података о томе који су од ових заната били заступљени баш у селу Мириловцу, али је више него сигурно да их је било.  

Занати су опстали и под турском окупацијом, јер су и нове власти имале користи од занатлија. Нажалост, мали је број Срба који су у то време обављали занатске делатности у градовима, јер су у њима углавном живели Турци. На селу су се одржавали само најнужнији облици занатства и занимања - воденичари, ваљавичари и сл.

Између Првог и Другог светског рата занатска привреда у Мириловцу добија на замаху, а после Другог светског рата долази до правог полета у појединим занатима. Због тадашње оријентације нове власти на нагли развој индустрије, у Параћину се проширују капацитети старих фабрика, а оснивају се и нова предузећа. У њима се апсорбује велики број радне снаге са села, што за собом повлачи и нагло досељавање у град. Јавља се потреба за изградњом нових кућа и станова, тако да ничу читава нова насеља. Вешти и промућурни Мириловчани почињу масовно да се баве цигларством и црепарством. Скоро да није било куће у Мириловцу од 1945. до 1965. године, која преко лета није правила циглу и продавала је у Параћину. У то време су у Мириловцу постојале чак 4 црепане, тако да су потпуно на месту опаске да у Мириловци изградили насеље Глождак у Параћину. Мириловачко цигларство почело је да замире тек са појавом новог грађевинског материјала - блокова.

Упоредо са развојем цигларства, многи Мириловчани се опредељују и за зидарски занат и тако пружају "комплетне услуге" граду у развоју.  

После цигларства, Мириловчани се прилагођавају новим "трендовима" и прелазе на производњу бетонских ограда, што је једно време било врло уносно занимање.

Попис заната (по азбучном реду) и занатлија у Мириловцу који следи, сачињен је на основу сећања најстаријих мештана и освртом на недавно прошло и садашње време. Није потпун, а треба имати у виду и чињеницу да су се овим занатима људи углавном бавили као допунским занимањем, уз основно - земљорадњу.

АБАЏИЈЕ

Абаџијским и кројачким занатом бавили су се Предраг Манојловић - Драга Реџа и Бранислав Милутиновић - Бране Ћука. 

БРАВАРИ 

Браварске услуге у селу пружали су Жарко Обрена Манојловић, Раде Радивоја Илић (1953.), Драгослав Добривоја Којић. Тренутно се највише овим занатом баве Зоран Мике Живковић (1953.) и његов син Бранислав. 

БУНАРЏИЈЕ

Копањем бунара бавили су се Милен Божиновић, Радосав Божиновић, Миле Манојловић - Миле Рошка, Миомир Адама Којић, Станојло Милована Илић (1917.), Чеда Душка Димитријевић. 

БЕРБЕРИ – ФРИЗЕРИ 

Берберске и фризерске услуге пружали су Александар Савић, Саша Милошевић, Зоран Радојковић, Дејан Живковић, Драгана Лазаревић, Миланка Манојловић, Верица Миленовић. 

ВОДЕНИЧАРИ 

Воденицу је поседова породица Радојковић и ортаци

Део у воденици је имала и фамилаија Живковић: Тихомир Живојинов (1907.), Веља Драгин, Милан Милорадов – Прпа (1911.). У време социјализма власницима су одузети делови, а Вељи не (можда јер је био малолетан). Радила до 60-их година 20. века. 

ВОДОИНСТАЛАТЕРИ 

Водоинсталатерске услуге пружали су Светислав Миодрага Петровић и Радомир Петровић. 

ДРВОДЕЉЕ

Дрводеља је био Радомир Илић. 

ДУНЂЕРИ 

Као дунђери остали су упамћени Радан Петровић - Радан Пецић и Костић - Која (Слободану Муре деда по мајци) 

ЕЛЕКТРИЧАРИ

Развођењем електричних инсталација при изградњи кућа бавио се Милован Милојковић. 

ЗИДАРИ 

Од свих занатлија, највише можемо набројати зидара: Тома Јовичић, Добра Димитријевић, Радосав Добре Димитријевић, Милисав Тихомира Пајић – Миле Тикин (1928.), Жика Костић, Радоје Костић, Тола Душка Јовановић, Миле Душка Јовановић, Бора Миле Живковић, Миодраг Радана Петровић, Драгиша Богосављевић, Радивоје Симеона Мијајловић (1935.), Живота Боривоја Михајловић, Слободан Добривоја Манојловић, Милосав Милорада Јаћимовић – Миша Лолин (1947.). 

Почетак градње у дворишту Милана Р. Павловића

 Мајсторска екипа: лево - Александар Д. Савић (1933.), у темељу - Миодраг М. Димитријевић (1926.), десно – Слободан Д. Савић (1966.), у позадини - Милисав Т. Пајић (1928.)

КОВАЧИ 

Ковачке радионице су имали Станојло Димитријевић,  Димитријевић – Бола, Михајло Стефановић, Мика Живковић, Вукадин Живановић.

Вукадин Живановић у својој ковачници

КОЖУЧАРИ

Кожучарска радња Животе Манојловића (у приземљу Војине кафане)

КРОЈАЧИЦЕ 

Кројачке услуге, сем поменутих мушкараца абаџија-кројача, пружале су и кројачице Нола Живковић и Драгица Петровић.  

ЛИМАРИ 

Лимарски занат је изучио и њиме се бавио целог живота Милан Милована Илић (1911-1988.), кога су због тога звали Милан Клонфер.  Радњу је од оца наследио и овим занатом се бавио и његов син Милија (1938.). 

МЛИНАРИ 

Млин је у селу држао Радисав Стевана Милановић - Диле (1911-1985.). Млинари су још били Милорад Манојловић и Миле Стеве Јовановић. У Параћину је млин држао и тамо се и преселио Радисав Драгутина Пајић – Диле (1909-1990.). 

ОГРАДАРИ

Израдом бетонских ограда бавили су се Милутин Стевана Јовановић – Миле, Жика Јована Манојловић, Томислав Ђорђа Николић - Тома Босин (1932-2004.), Лоле Стевана Живковић, Жика Чкала. 

ПЕКАРИ 

Највећу пекару за месо у селу држи Лазић, а услуге печења меса врши и Живојин Милосава Мијајловић (1956.). Овим услугама бавили су се и Тиса и Живота Богосављевић. 

ПОТКИВАЧИ

Док трактори у потпуности нису заменили коње, волове и краве, поткивачким занатом бавили су се: Радомир Душана Богосављевић - Дома Гроздин (1927.), Бора Мике Атанасковић - Бора Микин, Миодраг Лазаревић, Милан Којић (преселио се у Параћин) 

Поткивачница Радомира Богосављевића (2007)

СТОЛАРИ

Као столари остали су упамћени Брана Костић, __ Бране Костић, Милутин Јовичић. 

ЦРЕПАРИ

Већ смо поменули да су у селу постојале четири црепане (циглане).

Прва је припадала браћи Пајић - Влади и Дони. Налазила се на стотинак метара пре спруда, са леве стране пута. Последњих година рада дата је у закуп некоме из Претрковца

Власник друге црепане био је Драга Милетић - Драга Љубин. Налазила се близу спруда, одмах преко реке.

Власник треће је био Радисав Стеве Милановић - Диле Стевин. Налазила се близу Видинског пута, према Смрдану.

Четврта црепана је била у власништву Воје Стефановића - Воје Мрме. Налазила се близу новог пута Параћин - Зајечар. 

ЋУРЧИЈЕ 

Ћурчијским занатом (израдом кожуха и шубара) бавили су се Живота Обрена Манојловић, Радивоје Манојловић, Тома Голубовац (дошао на мираз код Радоја Костића) 

ШТРИКЕРИ

Једно време било је уносно бавити се штрикерајем, па су машине набавили и тиме се бавили Драгомир Јовановић, Драгољуб Јовановић, Милутин Јовановић, Љубица Мијалковић, Радмила Живановић, Радица Томислава Антић