ПОЉОПРИВРЕДА

Атар села Мириловца простире се на 1416 хектара и по величини спада у средње атаре општине Параћин. У атару преовладава смоница и гајњача, а према квалитету (бонитету) земљиште спада у III и IV класу. У потесу Река, на обалама Грзе, има и земљишта II класе.

Земљиште је погодно за обраду, а атар је испресецан са неколико водотокова и обилује великим бројем извора и кладенаца.

Први облици модерне пољопривреде јављају се у Мириловцу тек после 1829. године, односно после Уредбе о пољским радовима, коју је донела тадашња власт. Поред овог законског акта, установљена је и институција среских економа, донето је упутство како се и када који пољопривредни посао мора обављати, а препоручено је и пропагирано гајење крупне стоке. Обавезе према држави се у суштини нису промениле, само су сељаци сада морали да их подмирују у новцу, који су стицали продајом својих производа на тржишту.

Тих година се у Мириловцу први пут зачињу тржишни облици пољопривредне производње. Од продаје земље и окућница због нараслих камата према зајмодавцима, сељачко домаћинство је заштићено 1836. године Законом о заштити сељачког минимума. према овој уредби, кућа, баштина, два вола и крава не могу да се отуђе због било каквих дугова. То је најширем народном слоју - земљорадницима, гарантовало извесну безбедност на свом поседу.

Списак спахијских прихода капетаније Параћинске из 1835. године доноси нам неке детаљније податке о стању пољопривреде у Мириловцу, који је тада имао 49 пореских глава. Главница (порез по глави) је износила 98 гроша. На воденични витао плаћала су се два гроша, али Мириловчани нису имали своју воденицу. Те године је била уприличена само једна свадба, а свадбарина је износила 2 гроша.

Године 1863. изврешен је први потпуни попис становништва, а уједно и земљишних поседа домаћинстава.

Своје пољопривредне производе Мириловчани су продавали на најближој пијаци у Параћину, у центру града, код данашњег споменика палим борцима у Првом светском рату.

До средине 20-ог века, до почетка интензивне индустријализације земље и општине Параћин, све важније гране пољопривреде су биле равномерно заступљене у селу. Цветали су сточарство, ратарство (пшеница, кукуруз, јечам, овас, детелина, репа), повртарство (кромпир, пасуљ, парадајз, купус, паприка), виноградарство, воћарство. Лан и конопља су били обавезне културе због израде одевних предмета.

У другој половини 20-ог века долази до неких измена у гајењу традиционалних култура. Због наглог продора и приступачности конфекцијске одеће, престају да се сеју лан и конопља а бели дуд се више не користи за исхрану свилених буба. Пшеница почиње да се гаји у већем проценту него раније, пре свега захваљујући појави нових, роднијих сорти. Бели кукуруз се повлачи пред жутим, увећавају се површине под лубеницама и дињама. Од нових воћака појављују се смокве, малине, лимунови у посудама, нове сорте јабука (јонатан, златни и црвени делишес), шљива (стенлејке),

Највеће промене у животе земљорадника унеле су пољопривредне машине и механизација, поготово средином друге половине 20-ог века.

Вековима су алатке земљорадника биле исте - мотика, коса, виле (дрвене и гвоздене), ашов, плуг (дрвени па гвоздени), дрљача. Значајна је била и појава пршача, дрвене сејалице за кукуруз, ручне сејалице за детелину. Између два светска рата на сцену је ступила вршалица за пшеницу (и детелину), популарни дреш.

Дреш Вукадина Живановића

После II светског рата у село долазе први трактори - прво гусеничари, а касније и са гуменим точковима.

70-их година почиње масовна куповина трактора, тако да их је набавило скоро свако домаћинство. Тих година је и дреш морао да уступи место комбајну. У село су тада дошле и прве самоходне косачице, као и прикључне машине за тракторе - сејалице, тањираче, велике дрљаче, распршивачи вештачког ђубрива, прскалице, сетвоспремачи, косачице, превртачи сена, утоваривачи стајског ђубрета.

80-их година скоро сва домаћинства у селу су набавила мотокултиваторе (фрезе), који су нашли широку примену у земљорадњи - код многих су заменили пршаче у обради кукуруза и винограда, служе за кошење, вучење малих сејалица, за превоз са приколицом...

90-их година наступа затишје у набавци механизације, што због рата и економске кризе, што због већ евидентног старења села.

Крајем века све више се примењују пресе за балирање сена и детелине, комбајни за кукуруз.

Од 1416 хектара у атару, на ораничне површине отпада 1039 хектара или више од две трећине. Воћњаци заузимају 61 хектар, виногради 42, док на ливаде и пашњаке отпада 110 хектара. Необрађене површине се простиру на 87 хектара.

Крајем 20-ог века, због смањења радно способног становништва у селу, многе оранице бивају запуштене или претворене у ливаде и багрењаре. У најбољем случају бивају засађене воћкама (углавном шљивама, ређе вишњама, орасима и др.)

ЗАДРУГАРСТВО У МИРИЛОВЦУ

Први облици задругарства у Србији појављују се почетком 20-ог века. После Првог светског рата задругарство се нагло шири због повећане потребе снабдевања станвништва и развијеније економије у земљи.

Између два светска рата и у Мириловцу је постојала задруга. Према старог задругара Буде Милојковића, зграда мириловачке задруге се налазила у центру села, код данашње чесме. Задруга је имала преко 200 чланова (од 400 домаћинстава, колико их је тада било у Мириловцу). Сваки члан задруге је имао задружну књижицу којом је могао да купује робу у продавници. На свој годишњи улог од око 200 ондашњих динара добијао је и провизију на крају године.

Председник скупштине задругара био је Боривоје Манојловић,а књиговођа у задрузи Милан Живковић. Задруга је радила и годину-две после завршетка Другог светског рата.

Нова задруга у Мириловцу основана је 1952. године. Њено седиште је у почетку било у старој задружној згради код чесме, а од 1958. године прелази у новоизграђени Задружни дом. Од имовине задруга је располагала са 30 хектара ораничних површина, два коња, једним трактором, шталом и кошем. Први трактористи били су Слободан Милојковић и Бора Ратарац.

На челу задруге био је Никола Јаћимовић, а магационер, односно продавац - Живојин Петровић. Задруга је имала свпју књиговодствену и рачуноводствену службу, којом је рукводио Стојадин Симић. Први пољопривредни стручњак у задрузи је био Видојко Јовановић, а касније је примљен и Миле Михајловић, пољопривредни техничар.

Око 1957. године мириловачка задруга се припаја Пољопривредном добру "1. мај" из Параћина, а у Мириловцу остаје економска јединица на челу са Милетом Михајловићем.

До раздвајања Пољопривредног добра "1. мај" на сектор пољопривредне производње и кооперације долази 1974. године. Сектор производње "1. маја" улази у састав "Агроекспорта", а кооперација "1. мај" се припаја општинској организацији коопераната "7. јули", која потом улази у састав Пољопривредног комбината "Параћин".

У саставу кооперације "1. мај" биле су задрзге из Мириловца, Поповца и Стриже. Управник задружне јединице у Мириловцу од 1978. до 1992. године био је Радосав Јовановић, пољопривредни техничар.

Наведени организациони систем у пољопривреди параћинске општине се распао и задруга у Мириловцу је годинама постојала само формално, а њена имовина је отужена. Имовину задруге су чинили: кош, штала, магацин, бунар и земљиште на коме су се ови објекти налазили - одмах уз двориште основне школе.

СТОЧАРСТВО

На прве писане податке о сточарству у Мириловцу наилазимо тек почетком 19-ог века.

Године 1833. извршен је први потпунији попис становништва у Србији. Поред мушких глава, пописана је и стока, али не по домаћинствима, већ збирно. У Мириловцу је тада уписан 41 брав, те је по томе Мириловац био на 6-ом месту међу осталим селима.

Већ следеће године, 20. марта 1834., поново је извршен попис стоке, али овај пут поименично по старешинама домаћинстава. Сада је пописано чак 2102 брава (5-о место).

Попис стоке у Срезу параћинском из 1859. године даје детаљан списак свих домаћих животиња у селу. Сада, опет, зачуђује то да укупно има око 1300 грла - 800 мање него пре 25 година, а број становника расте. Једино реално објашњење је да пописивачи нису баш увек савесно обављали свој посао.

Промене, условљене продором технике у другој половини 20-ог века, захватиле су и сточарство. Појавом трактора нагло је престала потреба за држањем волова, смањио се број коња, постепено се смањивао и број оваца. Сименталска раса говеда заменила је домаће сиво говече, нове расе свиња потиснуле су старе.

Влада Пајић постао је рекордер региона у производњи меса 1983. године.

Према попису из 1991. године, сточни фонд Мириловца бројао је 481 грло говеда, 229 оваца, 1198 свиња, 28 коња и 4568 комада живине, што га је сврставало у средње развијена сточарска села параћинске општине.

Према попису из 2002. године, сточни фонд Мириловца бројао је 313 грло говеда, 190 оваца, 1181 свиња, 20 коња и 3939 комада живине, У односу на претходни попис, имамо смањење по свим ставкама.

РАТАРСТВО

Према списку спахијских прихода у храни у округу Параћинском из 1834. године, види се да су се у то време у околини сејале следеће културе: пшеница, проја, раж, јечам. зоб и хељда. Мириловац је те године имао 800 кола кукуруза, 900 врећа пшенице и 600 ока јечма.

Пољопривредници из Мириловца су све до 80-их година 20-ог века били непревазиђени у производњи кромпира, који је био веома цењен на локалном тржишту. Производња црног лука је, такође, била на завидном нивоу, а у једном периоду масовно су сејане лубенице и диње, које су одлично успевале на њиама Мириловчана.

Пољопривредници из Мириловца укључивали су се и у званична такмичења на нивоу Србије, која су организовали Задружни савез и надлежни републички органи у циљу подстицања унапређења пољопривредне производње.

Томислав Миленковић се први у селу окитио титулом рекордера 1974. године у производњи кукуруза - 8 тона по хектару. 1978. године постао је и рекордер регина Шумадије и Поморавља у производњи шећерне репе - 7 вагона по хектару.

Владимир Живковић је 1996. године постао рекордер у производњи пшенице у округу.

ВОЋАРСТВО

Воћарство је у Мириловцу само помоћна грана пољопривредне производње. За неку интензивнију производњу није постојало веће занимање.

Од воћака се од давнина гајила углавном шљива (бела, џанарика, ранка, пожегача) због печења ракије. У Списку спахијских прихода капетаније Параћинске из 1835. године видимо да су наплаћена само два гроша од казана, што значи да је у селу постојао само један казан за печење ракије.

Остале врсте воћа су сађене само за домаћу употребу - највише јабуке и крушке.

Од старих сорти јабука вреди поменути петровке, колачаре... Крушке - јечменке, бостанке, ...

Одмах после јабука и крушки, по заступљености су биле кајсије, шефтелије, ораси, дуње, црни дуд. По виноградима је свако имао засађене трешње и праске. Доста често су се по двориштима могле срести и вишње и мушмуле. Од јагодичастог воћа узгајане су рибизле, малине и јагоде. Сађен је и бели дуд због узгајања свилене бубе, али се 60-их година XX века престало са производњом свиле, због појаве приступачних вештачких материјала. У селу је преостало само неколико стабала.

У другој половини 20-ог века у појавила су се многа стабла смокава, која би се преко зиме од мраза штитила кукурузовином. У моду су ушле и нове сорте јабука (јонатан, златни и црвени делишес), које су захтевале стручно орезивање и прскање. Саде се и нове сорте купина, без бодљи.

Због недостатка радне снаге у селу, крајем 20-ог века многе њиве бивају силом прилика претворене у воћњаке. Појављују се засади вишања, ораха, лешника, а највише шљива сорте "Стенлеј".

Преносимо један занимљив чланак са online издања листа „ПОЛИТИКА“, везан управо за савремено воћарство у селу. Главни јунак чланка је Зоран Илић (1985.), унук Владимира С. Живковића (1933.), син његове ћерке Зорице (1956.), који је завршио Пољопривредни факултет у Прокупљу, одсек за заштиту биља. Исти факултет завршио је и његов брат Раде (1983.), али одсек за прехрамбену технологију, тако да се узајамно допуњују у процесу гајења и прераде воћа.

Шљивама отплатио школарину (чланак из Политике)

ЗАНАТСТВО

ТРГОВИНА И УГОСТИТЕЉСТВО

ПРЕДУЗЕЋА

У последњој деценији 20-ог века, након политичких, економских и привредних промена у српском друштву, које се опет отворило према приватној својини и приватном предузетништву, у Мириловцу су никла 4 нова предузећа: погон безалкохолних пића - сокара, власника Радосава Јовановића, кланица Слободана Пајића, Фабрика обуће Станимира Живановића и млекара и фарма оваца власнике Томе Миловановића.